Rewind The Film je izuzetno melodičan, veoma dobro odsviran i otpevan album i predstavlja novo poglavlje u samom razvoju grupe MSP.

Priznajem, volim Manic Street Preachers od njihovih prvih singlova pa do danas. Gledao sam ih na EXIT-u i bio oduševljen. Dakle nisam baš osoba koja je nepristrasna što se tiče opusa same grupe. Poslednja tri albuma izgledaju kao njihova renesansa. Novi album Rewind The Film na mene je delovao kao neka vrsta šoka. Nisam znao da li su MSP zaista ozbiljni ili se šale, pa sam rešio da temeljno preslušam ovaj album.

Ovome se zaista nisam nadao. Ispovednim i intimnim tekstovima Nicky Wire, James Bradfield i Sean Moore napravili su malo remek delo, uključivši mnoge konteplativne elemente, zarazne melodije, veliki uticaj britanskog folka (mmmmm!), duvače u pojedinim pesmama, sintisajzere, violine... Ma, ima tu čitava paleta zvukova, instrumenata i gostujućih vokalista. Gosti su Cate Le Bon, Richard Hawley i Lucy Rose.

Sve to daje veliko bogatstvo zvuku, koji se prostire celim albumom. Naravno može se povući paralela u odnosu na prethodne radove, pa se može reći da je Rewind The Film donekle sličan albumu This Is My Truth, Tell Me Yours, što se tiče aranžmana i opšte atmosfere.

Album počinje pesmom "This Sullen Welsh Heart" gde James-u vokalno pomaže Lucy Rose. Početni stihovi su zaista upečatljivi - I don’t want my children to grow up like me. Suočavanje sa zrelošću i middle age sindromom je ovde jako prisutno, no to ne otupljuje oštricu reči pesama već daje jedan intiman portret grupe u svojim srednjim godinama.

Sledeća pesma "Show me The Wonder" je baš onakva kako treba da zvuči singl sa albuma. Prisustvo duvača i spot koji ga prati, gde je MSP prikazan kao bend matorih muzičara koji sviraju starijoj publici, govori dosta o ironičnoj distanci same grupe, dakle raspevana pesma a tema je vrlo ozbiljna.

Naslovna "Rewind The Film" je pesma u kojoj gostuje Richard Hawley. Praktično on peva prvu polovinu pesme, a zatim se priključuje i James Bradfield. Maestralan motiv na akustičnoj gitari. Impresivno!

"Builder Of Routines" sadrži i ksilofon i gudače, a "4 Lonely Roads" je u celosti otpevala Cate Le Bon u melanholičnom raspoloženju.

"I Miss The Tokyo Skyline" povlači paralelu sa filmom "Lost In Translation", a "Anthem For A Lost Cause" je pesma za horsko pevanje, onako posle nekoliko pića.

"As Holy As The Soil" ima izuzetnu melodiju i bubanj koji udara kao noga o pod. Himnično, do kraja i pocrtano duvačima. Oh I love you so, won’t you please come home peva James.

"3 Ways To See Despair" je lagana sa divnim solom na električnoj gitari, dok "The Running Out Of Fantasy" govori o očaju koji se provlači u pojedinim pesmama.

"Manorbier" je totalni instrumental sa dominantnim sintisajzerom, a na samom kraju ide refren bez reči otpevan od same grupe.

Tek završna pesma "30 Year War" pokazuje da Manic Street Preachers još uvek poseduju buntovničku vatru. Malo anarhizma i nešto bržeg tempa nikad nije naodmet.

No, ovo ne znači da je album mlak. Rewind The Film je izuzetno melodičan, veoma dobro odsviran i otpevan album i predstavlja novo poglavlje u samom razvoju grupe.

Važno je napomenuti da je ovo samo manji deo materijala koji je bend snimio. Oni su u studiju snimili iznenađujući ambiciozni projekat nazvan 70 pesama mržnje i neuspeha. No pošto su uvideli da su snimili previše materijala, prvo su objavili ovaj album, dok sledeći, oštriji, inspirisan Krautrockom, nazvan Futurology, planiraju da izdaju u maju sledeće godine.

Naravno ova provala inspiracije snimljenog materijala, samo ide i njima i nama u korist, tako da možemo da se zapitamo šta nas čeka na novom albumu.

No, za sada se treba zadovoljiti albumom Rewind The Film, koji toplo preporučujem svima koji žele da čuju i nešto drugačije Manic Street Preachers.